u/Educational-Virus853

Imam 33 godine, društvena sam osoba bar bila i uvek nasmejana. Međutim kako godine prolaze otkad sam završila faks, radila sam po kafićima, marketima, stalno okružena ljudima i zaista mi to ne smeta , volim da sam okružena ljudima ali kad dođem kući meni treba samo mir, pod mir mislim vreme za sebe, tišinu, gledanje filmova, skrolanje po insta itd, ispijanje kafe. Živim s majkom ona stalno nešto priča ali je je ja više nista ni ne slušam samo vičem da da. Nekako provlačim uvek ljude prethodnih eto 10 godina a i ceo zivot ljude koji sa mnom samo pričaju, dele sve, ne zaklapaju bukvalno samo vičem da , da.. U poslednje vreme kako sam prešla 30tu godinu i kako me svi ispituju za momka, decu, iskreno ne vidim se bar još uvek kao majka ne znam da li je zbog toga ili zato što nisam našla prvaog partnera.. Često osećam krivicu jer ne želim nekad tako da pričam, čim neko ne priča direktno i pređe na poentu mene to sve guši da li roditelj ili ljudi.. Da li je to sebično od mene?