u/After-Independence-5

Pozdrav poštovani.

Treba mi vaša pomoć pa ću biti kratak.

Zbog celokupne situacije nemam oba roditelja, upisao sam faks i sve je to islo okej, prvu godinu fakulteta nisam platio jer mi je odobreno da bude besplatna zbog situacije. Ali veliko ali. Radio sam kada se to dogodilo, zbog cele te zbrke. Kada sam podnosio zahtev da očevu penziju primam iz socijalnog dogodilo se nesto da oni meni uplate 3 meseca koja sam ja bio prijavljen i nakon par meseci me zovu da im taj novac vratim u mogucnosti da mi tri meseca ne uplate nista ili nekih 15 meseci da skidaju po 10k.. Sta je fora u tome jer nikada pre nisam bio duzan, pogotovo za nesto sto je mislim njihova greska sto nisu proverili. Kao studentu zaustavice mi zivot iskreno dok ne isplatim taj lapsus

Hajde da ubijemo vreme.

Verujem da je svako ko iole ima mozga nekada pomislio: "Ko mi je to pravi prijatelj?"

Pa šta to prijatelj uopšte predstavlja... Da li je to možda neko ko je svakog dana tu, neko ko uskoči samo kada zatreba pomoć, neko ko te uvek podržava ili neko ko te osuđuje..

Iz ličnog primera naslucujem da je čovek pravi srećnik ako u životu ima jednog pravog prijatelja, za više od tri već smatram sprdnjom.

Negde do treće srednje, imao sam brda prijatelja, bar 5/6 za izlazak, 2/3 za kaficu, 2/3 za trening.. Onda se ta ekipa od 20ak momaka razbila. Ja sam odlučio da se posvetim ucenju i knjigama, poceo sam sve da gledam sa nekom dubinom i potpuno sam otisao u krajnost jer sam mislio da sve ima dubinu. Tu sam se prevario, ljudi su uglavnom netrpeljivo površni. Koliko sam prestao da izlazim i pijem-bludničim. Izgubio sam bar 5/6 ljudi koji su iako puni mana bili uglavnom okej. Kao i za sve u životu- vaga uvek postoji pa ko kako meri.

A ostale sam gubio postepeno. Što sam više radio na sebi, više ljudi sam gubio. Nekada potpuno logično, nekada suprotno. Sve u svemu socijalne veštine su mi uvek bile problem jer sam previse impulsivan iako nisam agresivan vrlo lako stvari mogu da eskaliraju u nešto krvavo ako se poklope kockice. Hvala Bogu-nisu..

Imao sam osećaj da nakon svakog skleka, zgiba, procitane knjige, gubim. Iako nije tako.

Vremenom.

Sa knjigama više nisam znao šta ću, sa ljudima jos manje.

Iako nisam upisao fakultet zbog keša koji je u mojoj situaciji uvek bio problem. Počeo sam i sam dodatno da se povlačim. Vise me nije bilo briga imam li prijatelje ili ne iako život nekad može jako da se zakomplikuje zbog istih.

Zatim... Nabildujem se(rad na telu i zdravlju), krenem da vodim računa o higijeni tako da možda malcice i preterujem. Opicim tetovazu koju sam oduvek želeo, krenem više da radim svakakve kratkotrajne poslove, teško ali pošteno i čistog obraza.. Bam, devojčice krenu mene da muvaju.. Vidim ja kako moji tadasnji prijatelji bacaju one poglede pune mržnje i nekakvog zla, sujete.. Suocim se sa problemom i pokusam da rešim razgovorom... To se oobije o glavu njihovim odlaženjem jer tada, moja zrelost i njihova, nije bila na istom nivou.. Do tih mera da su mi devojke drugara u tri sata nocu slale slike svojih tela gde sam ja pokazao sve to njima.. Bam opet sam ja kriv.. a uradio sam pošteno ono sto svako radi..

I vremenom, sa jos mnogo takvih situacija..

Prijatelja nemam..

Imam okej posao, ništa specijalno i tu neku sigurnost

Ali ljude vremenom jedva da podnosim

Ne želim da ovo ispadne objava o kuknjavi ili traženju prijatelja na aplikaciji.. Nekako je jadno sve to..

Već samo.. Da li je neko uopšte bio u slicnim situacijama i kako se nosi sa tim, da li jednostavno treba ostati dosledan principima jer su mene moji čelični principi odvojili od ljudi.

Batalio sam povrsne price o tome koja riba ima bolje dupe, o politici, o medjusobnom podjebavanju na osnovu fizickog izgleda... Držao sam se zdravog humora, razgovora o tome kome se neka knjiga vise dopada, treningu, prehrani, nekim preporukama o životu i uređajima koji su potrebni po kući.. Sve to je izgleda prouzrokovalo to da sam dosadan ili jos nešto gore..

Vremenom sam shvatio da sam i ja postao nekako govno, ne zato sto jesam, vec zato što sam besan na sebe i na svet. Ceo kolektiv na poslu izuzev par ljudi ima prljav vokabular, usvojio sam ga i ja, neke navike koje su lose i o kojima mislim da su loše, imam ih i radim na njima.. Ali da bih ostao dosledan principima casti,cojstva.. taj put vodi mene i moju porodicu u finansijsku propast, u kataklizmu gde bih se verovatno vratio na selo za kojim žudim. Imao bih porodicu, posao vrv poljoprivreda koju ne volim iz očiglednih razloga. Posao kao posao ko voli moze i u rudnik biti zadovoljan ali džabe kad se od toga jedva prezivljava...

Pa kako se vi nosite sa vašim životom?