Čitajući o sudbini naših predratnih intelektualaca, prosto je zastrašujuće sagledati razmere zla i destrukcije koje su "oslobodioci" doneli sa sobom 1944. godine. Priča o slikaru Branku Popoviću je školski primer te nacionalne tragedije i bezobzirne otimačine.
Branko nije bio samo jedan od naših najznačajnijih slikara, arhitekta i osnivač ULUSa, već i istinski heroj. Učestvovao je u oba balkanska rata, prešao albansku golgotu u Prvom svetskom ratu i bio nosilac najviših vojnih odlikovanja, uključujući francusku Legiju časti. Štaviše, Branko je pre rata bio mentor mlađim umetnicima i redovno im pomagao, a jedan od onih čije je izložbe organizovao i čije je slike pomagao da se prodaju, bio je upravo njegov "prijatelj", levičar Đorđe Andrejević Kun.
A kako su "drugovi" zahvalili Branku za sve što je dao Srbiji?
Odmah po ulasku u Beograd krajem 1944. godine, nova komunistička vlast ga je uhapsila, rutinski proglasila za "narodnog neprijatelja" i streljala bez suđenja. Da zločin bude još monstruozniji, njegovo telo je bačeno u neobeleženu masovnu grobnicu, tako da mu se ni danas ne zna grob. Ovo nije bio nesrećan slučaj, već sistemsko zatiranje građanske elite pod izgovorom revolucije, kako bi se sprovela surova pljačka.
Vrhunac tog moralnog dna najbolje oslikava upravo uloga Đorđa Andrejevića Kuna, simbola proleterske umetnosti koga su naše decenijama terali da slave u školama.
Samo nekoliko dana nakon Brankovog hapšenja, Kun je došao u kuću Popovića u "prijateljsku" posetu. Tokom večere, mrtav hladan se obratio Brankovoj supruzi Divni rečima: "Gospođa Divna, hoćete li, molim vas, da mi izdate Brankov atelje?" Šokirana i zaprepašćena žena mu je odgovorila: "Pobogu, Đorđe, pa Branko je još živ!" Kun je na to prebledeo i zbunio se. Očigledno je iz partijskih krugova već znao da je njegov bivši mentor i prijatelj likvidiran, dok nesrećna žena to još nije ni slutila.
Nije prošlo mnogo, a Kun se glatko uselio u Brankov oteti stan usred Knez Mihailove ulice i preuzeo njegov umetnički atelje. Postoji čak i priča (koju je preneo slikar Mihailo Petrov) da je Kun kasnije u tom istom stanu pravio večere za odabrane "drugove", podizao čašu i nazdravljao rečima: "Ovo je servis Branka Popovića. A ovo su njegove čaše. Pijte iz čaša Branka Popovića!"
Kakva moralna beda i sramota! Dok su narodu prosipali marksističke floskule o jednakosti, zapravo su kao lešinari otimali tuđu krvavu imovinu. Ovo otvara i pitanje koje nas i danas peče… Koliko li danas ima "uglednih" potomaka tih istih "revolucionara" koji i dalje uživaju u plodovima te otimačine? Mnogi od njih i dan danas lagodno žive u tim istim saloncima, izigravaju beogradsku urbanu elitu i drže nam lekcije o moralu.
Pravda za ljude poput Popovića nikada nije istinski stigla. Papirne rehabilitacije ne mogu da vrate ukradene živote, niti da speru sramotu sa onih koji su na tuđoj nesreći gradili svoje karijere.
Neka mu je večna slava i neka se ovakva bruka nikada ne zaboravi!