u/FilipAdzic97

Сењски Рудник је рударско насеље у општини Деспотовац, у источној Србији. На овом месту, налази се најстарији сачувани рудник у Србији отворен 1853. године, што је почетак Индустријске револуције у нашој земљи. У самом насељу живи око 290 људи, број који годинама опада са око 1500 пре доста година. У руднику, рудари су формирали први раднички синдикат у Србији, 13. Јула 1903. године када је већ 6. Августа исте године извршен први генерални штрајк чији су услови били да се плате повећају, и побољшају радни услови. Овај штрајк је трајао 9 дана када је управа рудника пристала на услове рудара. Овај дан је 1955. године проглашен као Дан рудара.

Рудник је прво отворен 11. Јула 1853. године и радио је активно скоро 120 година. Познат је по свом Музеју угљарства, отвореном 1980. године који има више од 1000 поставки у свом саставу, и преко 5000 фотографија.

Разна документа показују да су на овом месту жене радиле као рудари и пре почетка Првог светског рата, а поготово током рата када су мушкарци учествовали у рату.

Цео музејски комплекс чине неколико зграда, неке од њих имају невероватан светски културни-историјски значај. Неке од тих грађевина су:

- Најстарији парни рударски лифт на свету, једини своје врсте који и данас постоји, направљен је и Аустрији, 1872. године, и премештен је из рудника Врдник 1922. године након што је Врдник поплављен.

- Соколски дом, изграђен 1930. године, који је служио као културни центар који већ од 1934. године има сопствени биоскоп. У овој згради је изложен клавир југословенског композитора и музичара Дарка Краљића. У овој згради је формиран први раднички одбор у Србији, 28. Јануара 1950. године.

- Петријина кућа из познатог филма „Петријин Венац“. Локација на којој је филм снимљен је Сењски Рудник.

- Црква Светог Прокопија, заштитника рудара, изграђена 1900. године као споменик рударима погинулим у пожару 1893. године.

- Чиновничка Улица и Радничка Улица.

И многе друге грађевине од великог историјског значаја због чега је цео комплекс под заштитом као споменик културе.

Златне године рудника су 1955.-1968., толико да су једине две гране индустрије које нису биле присутне у насељу биле бродоградња и авионска индустрија. Млади инжењери су увек ишли на праксу у рудник.

Иако није у саставу музејског комплекса, Сењски Рудник је имао велику болницу која је у своје време била најмодернија у земљи. У тој болници, радио је Изидор Папо, лекар-кардиохирург, академик САНУ, генерал-пуковник санитетске службе, и главни хирург Југословенске народне армије, високо одликовани међународно познат хирург.

У близини насеља се такође налазе Манастир Манасија и Манастир Раваница, Ресавска пећина, водопад Велики Бук, највећи водопад у Србији до открића 1990-тих.

Позната личност из овог села је Небојша Павковић, бивши начелник генералштаба војске Југославије и ратни злочинац који је преминуо прошле године у октобру.

Извор, страница о Сењском Руднику - https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B5%D1%9A%D1%81%D0%BA%D0%B8\_%D0%A0%D1%83%D0%B4%D0%BD%D0%B8%D0%BA

Први покрет извиђача Србије јавља се у Краљевини Србији 1911. док су у Аустроугарској, послератној Краљевини СХС, формирани већ 1910. године. Прве јединице извиђача су формирани од стране др Милоша Поповића који је превео издање књиге „Извиђаштво за дечаке“, дадовши јој назив „Четник, ручне књиге за омладину и савезнике - четнике“. Јединице су формиране у Београду, Крагујевцу, Врању, и Ваљеву. Прва национална организација извиђача се ствара 1920. године у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, као једна од 20 осниваоца Светске организације извиђачких покрета, 1922. године. Касније добија име Савез скаута Краљевине Југославије.

Почетак фашистичке окупације Југославије зауставља све извиђачке покрете. Након Првог светског рата, Руске избеглице Белог покрета су на подручју Србије у емиграцији наставиле рад Руске извиђачке организације „Руски Скаут“. Након Другог светског рата, организација у Југославији наставља свој рад када 1944. године након ослобођења Београда све до 1946. када се укида јер се преузима нови систем васпитања омладине по совјетском моделу.

Већина бивших извиђача се прикључује новом Савезу пионира Југославије, док 1948. КУД „Млади Борац“ из Врања наставља рад по извиђачком програму. Исте године, Савез скаута је отпуштен из Светске организације. Након сукоба између Председника Тита и совјетског вође Стаљина, Југославија уводи нови систем по ком се 1951. формира Савез извиђача Југославије у Загребу, где почиње своје „златне године“ када постаје масовна организација.

Сличне организације које су постале масовне су и Савез пионира Југославије, који предводи сам СКЈ, и Савез социјалистичке омладине Југославије. Дан извиђача је усвојен као 14. мај, дан када је донета заједничка одлука о оснивању заједничког извиђачког логора 1950. у Загребу, који следеће године прераста у Савез извиђача.

Након почетка грађанских ратова у Југославији, организације у Босни и Херцеговини, Хрватској, Словенији и Македонији напуштају Савез извиђача Југославије и оснивају сопствене савезе, који су постале чланице Светске организације извиђачких покрета.

Савез извиђача (Савезне Републике) Југославије реформисан је 1995. године и поновно је примљен у Светску организацију. Била је врло активна организација и често је сарађивала са Црвеним крстом у помагању ратних избеглица, војних инвалида, и децом која су остала без родитеља. У фебруару 2003. године мења назив у Савез извиђача Србије и Црне Горе након што је и наша земља променила назив.

Након укидања Државне Заједнице, Србија наслеђује чланство Савеза извиђача Србије и Црне Горе (Југославије), док Црна Гора формира свој савез извиђача који постоје члан Светске организације 2008. године. Савез извиђача Србије се данас дели на 3 групе, савез извиђача Војводине, савез извиђача Косова, и окружни извиђачки одбори.

На данашњи дан, 9. Мај, пре 81 годину, нацистичка Немачка је потписала капитулацију и Други светски рат је завршен у Европи. У нашој земљи, овај дан је прослављен Парадом победе, која се одржавала обично сваких 5 година. Највеће параде победе биле су 1975. и 1985. године. Одржаване су у местима широм земље, а углавном у престоницама свих република, а у Београду су обележене свечаним дефилеом војника Југословенске народне армије испред Дома Савезне скупштине на Булевару Револуције, данашњем Булевару краља Александра. Параде су најчешће одржаване и у присуству почасних гостију из других Несврстаних земаља, 1970. године то је био председник Замбије, др Кенет Каунда.

У западној Европи, овај дан се прославља 8. Маја, због разлике у временским зонама када је потписана капитулација. У већини земаља бившег СССР-а, овај дан је и даље празник као и у нашој земљи. Највеће параде данас се одржавају у Москви, на Црвеном Тргу.

Фотографије изнад су из Војног Лексикона, 1982., а приказана је Парада победе 1975. године. Последња парада у Београду, одржана је 1985. године поводом 40 година победе над фашизмом.

Извор, страница о Дану победе - https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D0%BD\_%D0%BF%D0%BE%D0%B1%D0%B5%D0%B4%D0%B5

Домовина („Domowina”) је политички независан савез Лужичких и Вендских народа и кровна организација Лужичких друштава у Доњој и Горњој Лужици у Немачкој. Она представља интересе Лужичких народа и наследник је претходног Савеза Лужичких Срба Домовина. Организација је члан Федералне уније европских националности од 1990. године. Институција Домовина, основана у Хојерсверди 1912. године, налази се у Бауцену у Саксонији, заједно са другим културним институцијама Лужичких Срба којима служи као кровна организација.

Домовина је угашена од стране нацистичких власти 1937. године и поново отворена 10. маја 1945. године, одмах након завршетка Другог светског рата, и повратила је званични статус у Немачкој Демократској Републици. Под источнонемачком владавином, Домовина је била масовна друштвено-политичка организација чланица у Народном фронту и ефикасно је била под контролом Јединствене социјалистичке партије Немачке. Иако је влада признала Лужичке Србе као језичку заједницу унутар НДР-а, они нису били признати као национална мањина, што је било супротно захтевима савеза. Након поновног уједињења Немачке, Домовина је поново реформисана 17. марта 1990. године, овог пута као независна политичка организација.

На слици је приказан Курт Крјенц, комунистички политичар у НДР који је вршио дужност Председника Домовине од 1951.-1973. Након његове оставке због погоршавајућег здравља, укинута је функција председника организације и замењена је титулом Секретара савезног извршног одбора. Крјенц је имао најдужи мандат као председник организације, трајајући 22 године.

Домовина се данас налази у згради Лужичкосрпског Дома у Бауцену, у новој згради изграђеној 1947.-1956. на истој локацији оригиналног Дома уништеног током априла 1945. Интересантно је знати да су изградњу новог дома финансирала Лужица, а и словенске земље Европе, углавном Југославија, Чехословачка и Пољска. Омладинска организација Лужичкосрпска Омладина формирала је омладинске бригаде које су добровољно помогле у изградњи, доведовши омладинце из околних села.

Чланови Домовине су бројни савези и научне, културне, уметничке и синдикалне организације, најпознатија од којих је Матица Лужичкосрпска, научна организација која је најстарије лужичкосрпско удружења које и данас постоји.

Извор, страница о Домовини - https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%BE%D0%BC%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D0%BD%D0%B0\_(%D0%BE%D1%80%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0)

У Краљеву је, између 1924. и 1952. године, изграђено неколико наменски изграђених насеља - „колонија“. Изградњу „планских“ насеља финансирала је држава преко надлежних министарстава или надлежних дирекција. Станови у новоизграђеним насељима били су, за то време, високог комфора, са текућом водом, купатилом и „енглеским тоалетом“. Ова изграђена насеља у Краљеву, мања или већа, у то време су се популарно називала „колоније“.

Због доласка великог броја нових квалификованих радника из разних делова државе, а и из европских земаља, који су били запослени у новоотвореним краљевачким предузећима од 1922. до 1940. године, било је неопходно обезбедити велике површине стамбеног простора и стамбених јединица. Баш та потражња за нове стамбене просторе отпочела је и урбанизацију града. Општинска управа Краљева додељивала је и продавала државним органима простор за изградњу индустријских објеката и „планских“ стамбених насеља.

Оне су се називале: „Официрска колонија“, „Француска колонија“, „Сељачка колонија“, „Железничка колонија“, „Чиновничка колонија“, „Нова железничка колонија“, „Нова колонија“. Ова насеља су више пута мењала имена, па је у једном тренутку било више назива у употреби за једну колонију. Неке колоније су мењале имена пратећи трансформације предузећа за која су изграђене.

Најпознатије од ових насеља је убедљиво „Француска колонија“, које и данас постоји и чине га већином оригиналне куће тог периода. Данас га чине 20 кућа, све прављене за Французе - стручњаке који су радили у Аеропланској радионици Ваздухопловног техничког завода, познатој као Државној фабрици авиона. Од „Официрске колоније“, данас је остала зграда Ваздухопловног клуба и једна мања зграда.

Током октобра 1941. године, након масовног стрељања жртава од стране фашистичког окупатора, краљевачка предузећа су поново остала без стручњака, па је било неопходно вратити квалификоване раднике у град и обезбедити услове за њихово становање. Окупатори током рата становали су у „Старој железничкој колонији“ све до ослобођења 1944. године, а 1947. године насеље добија име „Колонија Фабрике Вагона“ по градском предузећу.

После Другог светског рата изграђена су нова стамбена насеља, такође називана „колоније“. Између 1948. и 1952. године изграђена су нова насеља: „Градска колонија“ и „Сомачка колонија“ и насеље „Ђуро Ђаковић“. Након урбанистичког планирања града, проширења градског подручја, промена у стамбеној политици и именовања улица, престала је изградња насеља са посебном наменом. У овим насељима изграђене су улице са комуналном инфраструктуром, према којима су одређене нове адресе, а термин „колонија“ се користио све до 1960. године за „Војну (Официрску) колонију“.

Момчило Тапавица био је свестрани спортиста и архитекта. Такмичио се у тенису, дизању тегова и рвању. Тапавица је постигао свој најбољи резултат у тенису освојивши бронзану медаљу у синглу на (првим међународним) Летњим олимпијским играма 1896. године, чиме је постао први етнички Србин, Словен и угарски држављанин који је освојио олимпијску медаљу. Након спортске каријере, Тапавица је постао познати архитекта.

Рођен је у Надаљи, маленом селу у Војводини, тадашњој Угарској, 14. октобра 1872. године, као етнички Србин. Почео је да се бави спортом у Ујвидеку (данас Нови Сад), а школовање је наставио у Будимпешти, где је студирао архитектуру и грађевинарство на Техничкој школи. Његови резултати су се истакли и изабран је у мађарски тим за прве Олимпијске игре у Атини 1896. године, где се такмичио у тенису, дизању тегова и рвању.

Након Олимпијских игара, Тапавица се никада више није такмичарски бавио, међутим, наставио је да се бави рекреативним спортовима, као што су атлетика, гимнастика и веслање. Дуги низ година био је члан веслачког клуба Данубиус са седиштем у Ујвидеку.

По избијању Првог светског рата, Тапавица је прво емигрирао у Аустроугарску, а касније је преко Рима и Лозане завршио у Мароку. Док је био у Мароку, придружио се Француској Легији странаца и спријатељио се са будућим шпанским диктатором Франциском Франком.

После рата вратио се у Нови Сад, где је водио сопствену архитектонску-пројектантску фирму и активно учествовао у дискусијама о урбанистичком планирању града. Након Другог светског рата, 1948. године, преселио се у Пореч, град на Истри, где је значајно допринео обнови ратом-разореног града. Умро је 10. јануара 1949. године у Пули, НР Хрватској, од компликација болести хроничне жутице, у својој 76. години.

Ада Кале било је острво у Ђердапској клисури које је већином своје историје служило као војно утврђење. Острво је било познато по виновој лози званој адакалка. Ада Кале је потопљена 1971. године изградњом хидроелектране Ђердап I.

Аду Кале су још Римљани утврдили, и на темељима тих утврђења грађена су друга тако да је оно увек служило у војне сврхе, јер је онај ко је био његов господар, господарио је пловидбом кроз Ђердап. Аустријанци последњи обнављају древна утврђења најпре 1689. када цар Леополд I гради утврђење које назива Нова Оршава, јер се налазио 3 km низводно од румунског града Оршаве, а затим и знатно ојачање 1718.-1738. када је утврђење имало 5 кула, од којих 4 угаоне а једну са шанчевима на најистакнутијем делу, брегу Алион. Године 1718. ту је био царски стан одакле је цар Јосиф I посматрао борбу са Турцима. Турци су острво населили после аустријске окупације 1718.-1739. До његовог потапања ту је било турско насеље.

Ада Кале је често мењала господаре. Била је српско, турско, аустроугарско и на крају румунско острво. Тек 1878. године по Берлинском уговору Турска напушта острво. После Балканских ратова од 1913. у поседу је Аустроугарске, а после Првог светског рата припало је Румунији. На овом острву је у ноћи 5./6. августа 1804. српска потера предвођена Миленком Стојковићем ухватила и погубила четворицу београдских дахија - Аганлију, Кучук-Алију, Мулу Јусуфа и Фочић Мехмед-агу.

Након стварања Ђердапског језера, становници острва су се већински преселили у источне делове Румуније и назад у Турску. Иако је велики део историјских локација с острва потопљено, цела тврђава Нова Оршавс је са острва пренета низводно на румунско острво Шимијан, где се и данас налази (у јако лошем стању).

Извор, страница о Ада Кали - https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%B4%D0%B0\_%D0%9A%D0%B0%D0%BB%D0%B5

Народни херој, Слободан (Јована) Принцип је рођен у Хаџићима, близу Сарајева, Аустроугарска (данас Босна и Херцеговина), у револуционарној породици Принцип. Његов отац Јован (Јово) био је брат Гаврила Принципа, атентатора надвојводе Франца Фердинанда од Аустрије. Придружио се Савезу комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) током гимназијских година у Сарајеву.

Партизанске и четничке снаге заузеле су Рогатицу 24. октобра 1941. године, током опсаде Рогатице. Завршни напад партизанских снага извршен је под директном командом члана партизанског штаба Сеље, укључујући и одред којим је командовао Славиша Вајнер „Чича“, када су партизани употребили Молотовљеве коктеле да нападну градски гарнизон. Оболео је од тифуса током операције „Трио“ и умро је у Шћепан Пољу 25. априла 1942. године. Сахрањен је на Гробљу народних хероја на Требевићу код Сарајева.

Принцип је постхумно одликован Орденом народног хероја 7. новембра 1942. године. По њему је назван познати студентски културни клуб (АКУД) „Слободан Принцип - Сељо“. По њему је названо и неколико школа у Босни и Херцеговини и Београду у Србији. У насељу Лукавица у Источном Новом Сарајеву налазила се касарна Југословенске народне армије названа по њему.

Извор, страница о Принципу - https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D0%BD\_%D0%9F%D1%80%D0%B8%D0%BD%D1%86%D0%B8%D0%BF\_%D0%A1%D0%B5%D1%99%D0%BE

Тимочка буна био је народни устанак који је почео у источној Србији (регион Тимочке долине) 28. септембра 1883. године, предвођен (социјалистичком) Народном радикалном странком (НРС). Назван је најважнијим догађајем у Србији између стицања независности (1878) и Првог балканског рата (1912). Прва битка догодила се код Лукова 21. октобра, када су устаници поразили снаге Краљевске српске војске послате да их потисну.

Узрок за устанак је било разоружавање и укидање Народне војске (НВ), насилно одузимање њиховог оружја и замена Народне војске стајаћом Краљевском војском. Покрет је ухватио маха и проширио се. Буна се почела организовати. У Књажевцу и неким другим местима народ је узео власт у своје руке. Устаници нису вршили насиља нити пљачкали државни новац. Устанак је био угушен и завршио се великим губицима за устанике, са 21 стрељаних, 27 мртвих, 33 рањеника и око 700 ухапшених. Краљевска војска имала је само 1 убијеног војника, док је рањен 1 чувар јавне безбедности а убијен 1 грађанин.

Поводом обележавања 100 година Тимочке буне, 1983. године снимљен је филм истог имена који је базиран на догађају. У парку Краљевица у Зајечару, подигнут је спомен-комплекс на месту на ком су стрељани устаници. У оквиру комплекса налази се споменик, бронзана фигура, 4 метара висока, рађена по лику вође устанка Љубе Дидића.

Извор, страница о Тимочкој буни - https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D0%B8%D0%BC%D0%BE%D1%87%D0%BA%D0%B0\_%D0%B1%D1%83%D0%BD%D0%B0

Стефановић (Светислава) Боривоје, рођен је 1919. године у Великој Дренови, у Трстенику.

Због Боривојевог школовања породица Стефановић прелази у Краљево, где он завршава четири разреда гимназије. Вишу гимназију и велику матуру завршава у Крушевцу, где прилази напредном омладинском покрету. Затим се уписује на Правни факултет Београдског универзитета, где 14. децембра 1939. године учествује у студентским демонстрацијама против ненародног режима.

Пре познатих студентских демонстрација у Београду, 1939. године примљен је у СКОЈ, а после демонстрација, крајем децембра исте године, постаје секретар Месног комитета СКОЈ-а у Краљеву, да би већ идуће, 1940. године, био примљен у КПЈ и изабран за секретара новоформираног Среског комитета СКОЈ-а у Краљеву.

После окупације земље, Стефановић учествује у припремама за устанак у краљевачком крају. Међу првима постаје борац Краљевачког НОП одреда „Јово Курсула“, у коме је изабран за заменика политичког комесара Прекоморавске чете. Након повлачења одреда за Босну, пошто је изгубио везу са одредом, Боривоје је остао на терену Краљева и у пролеће 1942. године, одлази на Јастребац, где је постављен за комесара Расинског НОП одреда, пошто је претходно, једно време, био комесар чете у том Одреду.

Јануара 1943. године у селу Стублу, Јастребачки партизански одред пада у четничку заседу и води огорчену борбу са њима. Тог дана, 20. јануара, Стефановић је рањен у обе ноге. Тако рањеног четници су га после страховитог мучења убили, имао је 24 године.

Извор - Револуција на камену (91. страна), аутор Раде Јоветић, 1978.

Јунак из Првог устанка, Јован (Јово) Курсула, рођен је 1768. године у Доњој Горевници код Чачка, као Јован Петровић, од оца Велимира и мајке Магдалене. После очеве смрти, мајка се преудала у село Цветке код Краљева и са собом је повела и Јована. Као младић Јован је ступио у службу код бега у Мрчајевцима, а његов брат код бега у Бресници. Након освете бегу који му је убио брата у Бресници, Курсула се придружио хајдуцима на Котленику.

Када је почео Први српски устанак, Курсула се придружио српској војсци која је опседала Карановац (Краљево) и Чачак. Показао је велику храброст када су Лазар Мутап и 250-300 устаника 5. априла 1805. разбили турску посаду Чачка и заузели га. Иако се борио уз устанике под командом Лазара Мутапа, Курсула је често иступао самостално, водећи са собом неколико момака. Највише се истицао у мегданима. Због велике храбрости коју је испољавао Карађорђе га је сврставао међу војводе. У време затишја Курсула је са својим момцима обилазио путеве око Карановца, штитећи народ од пљачке.

Ту се брзо истакао храброшћу, а након погибије харамбаше хајдуци су Курсулу изабрали за новог вођу.

Умро је у августу 1813. године од рана задобијених у турком нападу на устанички шанац у Делиграду. У рано јутро 6. августа (по старом календару) Курсула је напустио велики шанац и отишао у мањи шанац у ком су биле предстраже, где је разговарао са војводама Новачићем и Парезаном, када је отпочео турски напад. У метежу који је уследио Курсулина кобила „Стрина“ се загубила. Без коња, Курсула се борио са Турцима задобивши је 17 рана. Један од турских војника га је ранио отровним копљем, које се потом заломило у рани. Тако рањен Курсула је тражио да га однесу назад у његово село Цветке, где је и преминуо 16. августа (по старом календару).

У његову част, Краљевачки НОП одред „Јово Курсула“ је назван по њему. Основне школе у Краљеву и Чачку, носе његово име, као и Друштво за неговање традиција ослободилачких ратова Србије „ЈОВО КУРСУЛА“. Спомен-биста посвећена њему се налази у парку Пљакин шанац у Краљеву, коју је подигао народ Жичког среза 1954. године.

Извор, страница о Курсули - https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD\_%D0%9A%D1%83%D1%80%D1%81%D1%83%D0%BB%D0%B0

Народни Херој, Чукић (Вучка) Богољуб, рођен је 1913. године у Источном Мојстиру код Тутина. Од 1936. године рудар у Руднику Трепча код Косовске Митровице. Заједно са осталим рударима Трепче калио се у борби за радничка права, те се после окупације земље заједно са својим друговима држао гесла „Ни грам олова из Трепче за Хитлера".

Борац Копаоничког НОП одреда „Тодор Милићевић" од почетка октобра 1941. године, у чијим акцијама и борбама је учествовао до повла чења копаоничких партизана за Санџак. У Санџаку су Богољуба Чукића заробили четници, али је успео да спасе живот и побегне, 24. јануара 1942. године, после чега се прикључно Пожешкој партизанској чети. После формирања 2. пролетерске бригаде (1. марта 1942. године у Чајничу) Чукић улази у њен састав као борац 3. (Моравичке) чете 1. (Ужичког) батаљона, где је прво десетар, а потом водник 3. вода у коме су углавном били копаонички и краљевачки партизани. У овој јединици истакао се храброшћу, оданошћу борби и револуцији, те је у пролећe 1942. године примљен у КПЈ.

Учествовао је у многим борбама своје бригаде, непрестано се ис тичући храброшћу посебно као неустрашив бомбаш. У тим борбама је два пута рањен. Истичући се војничким врлинама постао је заменик команданта 1. батаљона и добио је чин поручника.

Погинуо је несрећним случајем, 21. августа 1943. године код Царев Хана, околина Завидовића, у централној Босни.

За народног хероја проглашен је 1945. године. У његовцу част, улице у Тутину, Краљеву, Крагујевцу и Београду носе његово име. Током њене активности, Омладинска радна бригада (ОРБ) Тутин је носила његово име, као и једна од основних школи у Тутину.

Страница о Чукићу - https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%91%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%99%D1%83%D0%B1_%D0%A7%D1%83%D0%BA%D0%B8%D1%9B
Извор - Револуција на камену (90. и 91. страна), аутор Раде Јоветић, 1978.

"U Srbiji je 1. maj (i 2. maj) slobodan dan na poslu i dan van škole. To je jedan od najvećih narodnih praznika, i jedini zvanični praznik iz socijalističkih vremena koji se još uvek zvanično obeležava. Ljudi ga slave širom zemlje. Po tradiciji 1. maj se obeležava seoskim piknicima i roštiljanjem na otvorenom. U Srbiji maj obeležava toplo vreme. U Beogradu, glavnom gradu, najviše ljudi ide na Avalu ili Košutnjak, koji su parkovi koji se nalaze u Rakovici i Čukarici. Ljudi idu širom zemlje da uživaju u prirodi. Veliki verski praznik Đurđevdan je 6. maj, pa se neretko daju slobodni dani koji povezuju ova dva praznika i vikend, stvarajući mali prolećni raspust. Prvi maj slavi većina stanovništva bez obzira na političke stavove."