Odnosi sa drustvom posle rodjenja deteta
Pozdrav svima 😊
Imam sina od 14 meseci koji je ekstremno teska beba. Sta god vam padne na pamet, grcevi, alergije na hranu, ekcemi, senzorna preostljivost, odbijanje flasice I kolica, visecasovno vristanje nocu, itd, sve smo prosli. Sada je dosta lakse I bas uzivam sa njim, ali shvatila sam da me ponekada bas muci usamljenost i nedostatak ljudi koji mogu da me razumeju u svom okruženju. Nekako sam malo izgubila I sebe i kontakt sa okruzenjem, kao da mi nesto fali, a ne samo da sam dobila dete.
Imam 31 godinu, ali medju prvima sam u drustvu koja ima dete. Od 3 najblize drugarice, 2 nisu trenutno ni u vezama, a treca ima decka. Vidjamo se mi, sto sa malim, sto nasamo i tu su one(doduse ova jedna celu trudnocu i prvih 6-7 meseci života nije ni jednom pitala za njega, al sad je okej), ali prosto cesto ne mogu da razumeju neke stvari jer nismo u istom životnom stadijumu, a i trudim se da ne budem od onih sto samo o svojoj deci pričaju.
Sto se sireg drustva tice, samo 1 drugarica ima cerku od 2.5 godine. Ocekivala sam da cu sa njom moci sve da delim, ali umesto iskrenog razgovora želi uvek da nekako bude iznad drugih. Na primer, kada sam joj rekla da sam zakazala preventivni pregled kod logopeda jer je sin imao samo rec "daj" sa godinu dana i još uvek nije rekao ni mama ni tata, cak ni kao puko udvajanje slogova, odgovorila mi je:" Boze sacuvaj, moja cerka mnogo slabije od druge dece prica sa 2.5 godine pa se ja ne brinem." Tada sam I prestala bilo sta da delim sa njom. Moram priznati da me ovo i zabolelo jer kad je ona dobila dete bila sam tu 100% za sta god treba...razgovor, društvo za kafu i pomoc oko kuce, voznja do lekara, itd...
Generalno, od kad sam se porodila takodje kao da se podrazumeva da ja cesto ni ne treba da budem pozvana na neke dogadjaje jer eto imam dete.
Zahvalna sam sto sam obnovila kontakt sa 1 drugaricom iz osnovne škole i 1 sa faxa tokom trudnoce jer smo bile trudne u skoro isto vreme. Cesto se cujemo, sto oko dece, sto oko drugih stvari. Vidjamo se retko jer obe zive u drugom gradu. Imam i sestru od tetke cija cerka je samo 3 meseca starija sa kojom se s vremena na vreme cujem I vidjam. Da njih nema bas bih bila usamljena.
Zanima me da li je neko prosao kroz nesto slicno I kako i da li ste na kraju ponovo nasle svoje ljude? Mislim na ono, da se zajedno sa decom ide na razna mesta, prave planovi i bez dece, razmenjuju iskustva o svakodnevici. Zao mi je sto u Beogradu ne postoje neki mama i beba programi gde se mame okupljaju, kao u inostranstvu. Od kad je lepo vreme poceli smo I po parkicima da idemo. Bas mi prija tu da popricam sa drugim roditeljima, al se dosta smenjuju I još uvek nismo ostvarili neki kontakt, al nadam se da hocemo.
Svako vase mišljenje i iskustvo je dobrodošlo. Na kraju krajeva,mozda ovo sve I nije tako kako deluje, nego mi se hormoni igraju sa osecanjima, ne znam. Cini mi se svakako kao da postpartum još uvek nije prošao. 😅😊