u/Banonimus

Карађорђе: Милоше, повлачим се да се молим и постим. То ми даје снагу и смиреност. Када смо суочени са Турцима, морам да будем потпуно јасан у мислима. Не могу да дозволим да ме ишта омете.

Милош: А та твоја капа са црвеним пером, увек је носиш. Има ли то неки посебан разлог?

Карађорђе: (оштро) Милоше, ова капа није само комад тканине! Црвено перо представља крв коју су наши преци пролили за слободу. А златни вез? То је част и племенитост нашег народа! Носим је да подсетим себе и све вас зашто се боримо. Ово није само битка, ово је борба за нашу част, за нашу слободу!

Милош: Разумем, вожде.

Карађорђе: (гласно) Тако треба, Милоше! Идемо даље, за нашу слободу! Нека сви виде да се Срби никада неће предати!

Прича је преписана и Реконструисана из Народих предања

Bottom left A7R2, right is A7III, and on top newly acquired A6100...

Симеон Поповић рођен је 1854. године на Цетињу, где је завршио основно образовање. Школовање је наставио у Кијевској богословији и Духовној академији. Слушао је предавања на Сорбони и у Женеви. Након што се замонашио у Кијево-печерској лаври, вратио се у Црну Гору и постао предавач у монашкој школи при манастиру Острог.

После чудесног виђења једног дечака, Петка Ивезића, почиње да гради манастир на обронцима Дајбабске горе.

Тако је у децембру 1897. године, на месту ранохришћанске богомоље, након уређивања пећине и изградње конака, освећена црква посвећена празнику Успења Пресвете Богородице. Архимандрит Симеон је до своје смрти предано радио на осликавању унутрашњости цркве, прилагођавајући сцене природном облику пећине.

У манастиру Дајбабе налазе се руска плаштаница из 11. века и икона Богородице Јерусалимске, као и мошти преподобног Симеона Дајбабског, који је 2. маја 2010. године одлуком Светог архијерејског сабора Српске православне цркве уврштен у ред светитеља.

Рускиња Марија Јасинска посетила га је 1940. године и записала:

„Деведесет љубичастих пролећа, жарких лета, пурпурних јесени и белих зима претворили су монаха Симеона у мудрог старца, познаваоца људских душа.”

Nakon dužeg perioda vratio sam se serijalu koji sam davno počeo. Nadam se da će se nekom svideti, a ovde je zapisano o samom arheološkom istraživanju.

Ovo je lista tema koje su do sada obrađene ili će tek biti obrađene:

Položaj i komunikacije

Istorijat tvrđave Maglič

Otkrivanje Magliča

Arheološka istraživanja

Arhitektura

Turska tvrđava

Arheološki nalazi

Rekonstrukcija

Zaključna razmatranja

Arheološka istraživanja

Utvrđenje Maglič predstavlja jedan od najznačajnijih primera srpske srednjovekovne fortifikacione arhitekture. Iako je njegov istorijski razvoj dobro poznat, naučno razumevanje procesa njegovog propadanja, strukturalnih promena i konzervatorskih intervencija dugo je bilo fragmentarno.

Prirodni i istorijski uzroci propadanja

Utvrđenje nije bilo izloženo sistematskom, svesnom rušenju u post-srednjovekovnom periodu. Razlog tome leži u slaboj naseljenosti okolnog kraja, odsustvu vojnih konflikata u neposrednoj zoni i činjenici da lokalno stanovništvo nije imalo ekonomsku potrebu da raznosi kamen sa zidina, materijala je bilo dovoljno u okolini. Ova činjenica je od presudnog značaja za razumevanje autentičnosti sačuvanih delova, jer potvrđuje da je većina današnjih oštećenja rezultat prirodnih procesa, a ne ljudske intervencije.

Najintenzivniji procesi degradacije potiču od: cikličnih smrzavanja i odmrzavanja, dugotrajnog dejstva padavina, vetrova u kotlinama Ibra, ispiranja maltera i erozije zidnih spojeva.Dominantna tendencija je bila unutrašnje raspadanje zidova, dok su spoljašnja lica bedema duže zadržala geometrijsku stabilnost. Ovo ukazuje na prisustvo slabije vezivnih maltera u unutrašnjim zonama zidova, što je česta odlika srednjovekovne gradnje.

Iako nisu potvrđeni tragovi ratnih razaranja, logično je pretpostaviti da je turska posada u određenoj meri modifikovala unutrašnje objekte, naročito u zoni Palate i pomoćnih građevina. Ove transformacije nisu dobro dokumentovane, ali se mogu nazreti u neujednačenosti zidnih struktura.

Na nekoliko mesta uočeni su obrasci urušavanja karakteristični za seizmička dejstva: deformacija predziđa Glavne kule i velika razaranost Crkve Svetog Đorđa. Ovo su delovi strukture najosetljiviji na horizontalne potrese, što potvrđuje da su seizmički događaji bili značajan faktor u degradaciji utvrđenja.

Arhitektonska patologija i stanje utvrđenja pre istraživanja

Pre početka arheoloških radova unutrašnji prostor utvrđenja Maglič bio je u tolikoj meri zatrpan obrušenim kamenom da je čitavo dvorište postalo gotovo neprepoznatljivo. Enormne količine urušenog materijala potpuno su onemogućavale vizuelnu identifikaciju većine unutrašnjih arhitektonskih celina, a u pojedinim zonama čak su sprečavale i minimalni tehnički pristup. U takvom stanju bilo je moguće uočiti samo jedan zid Crkve Svetog Đorđa i osnovni obris Palate, dok su sve ostale građevine: pomoćni objekti, komunikacioni prolazi i stambene jedinice, bile u potpunosti skriveni ispod slojeva šuta.

Najstabilniji i najprepoznatljiviji element tvrđave bio je Donžon, čija očuvanost svedoči o visokom kvalitetu gradnje. Prizemlje i prvi sprat glavne kule sačuvani su gotovo u celosti, dok su urušeni samo najviši unutrаšnji delovi, što ukazuje na minimalne statičke gubitke u zoni primarne odbrambene funkcije. Spoljašnji parapet i šetna staza ostali su u kontinuitetu, čime Donžon predstavlja najotporniji segment čitavog fortifikacionog sistema.

Za razliku od Donžona, stanje bedema pokazivalo je izrazitu neujednačenost. Jugoistočni bedem bio je među najviše oštećenima: njegova unutrašnja strana bila je gotovo potpuno uništena, dok je spoljašnja fasada ostala iznenađujuće dobro očuvana, uključujući i pet autentičnih zubaca, jedan od najvrednijih primera očuvanog srednjovekovnog kruništa na tvrđavi. Južni i zapadni bedem predstavljali su stabilniju zonu: iako su unutrašnje strane kula bile znatno oštećene, spoljašnje strane bile su u dobrom stanju, a zapadni bedem očuvao je gotovo kompletan parapet, što ga čini jednim od najreprezentativnijih delova spoljašnje odbrane.

Najkritičnija tačka celog kompleksa bio je severni bedem, koji je u najvećoj meri bio sveden na nivo šetne staze zbog masovnog urušavanja gornjih struktura. Kula VII potpuno je izgubila svoje više konstrukcije, dok je istočni bedem, iako delimično očuvan, pokazivao značajne gubitke: glavna kapija ostala je bez spoljašnjeg luka, a segment prema Donžonu bio je gotovo potpuno sveden na temelje.

U ovakvom ruiniranom stanju tvrđava je delovala dezorganizovano i bez jasne unutrašnje strukture. Tek nakon raščišćavanja i sistematske obrade terena počeli su da se otkrivaju tragovi izvorne urbanističke logike, što će kasnije omogućiti potpunu naučnu rekonstrukciju srednjovekovnog Magliča.

Prva kampanja istraživanja (1960–1963)

Tokom prve kampanje arheoloških istraživanja sprovedenih između 1960. i 1963. godine na prostoru utvrđenja Maglič, došlo je do ključnih otkrića koja su postavila temelje savremene naučne interpretacije ovog kompleksa. Već 1960. godine započeto je uklanjanje površinskog šuta koji je vekovima zatrpavao unutrašnji prostor tvrđave, čime su stvoreni osnovni uslovi da se izvrši prvo precizno tehničko snimanje objekata. Upravo u ovoj fazi, nakon uklanjanja najviših slojeva urušenog materijala, identifikovani su tragovi ranije nepoznatih građevina: konture zidova koje nisu bile uočljive pre čišćenja, ostaci konstruktivnih elemenata i nove arhitektonske jedinice, čime je otvoren put za detaljnija istraživanja u narednim godinama.

Godina 1961. donela je znatno intenzivniji rad. Arheolozi su iznosili velike mase kamena i rastresitog materijala, što je bio fizički najzahtevniji deo celokupnog projekta. Važno je naglasiti da je sav upotrebljiv materijal sistematski prikupljan i skladišten radi kasnije obnove struktura, što predstavlja jednu od najranijih i najorganizovanijih primena principa konzervacije in situ na ovom prostoru. U istoj kampanji sprovedeno je potpuno istraživanje Crkve Svetog Đorđa, koja je tada prvi put naučno dokumentovana u celini, dok su radovi na Palati, iako značajni, ostali samo delimično realizovani zbog ograničenja u vremenu i resursima.

Najveći naučni pomak desio se 1962. godine, koju stručna literatura često označava kao najplodniju u prvoj fazi istraživanja. Tada su u potpunosti završena iskopavanja Palate, jedne od najsloženijih i arhitektonski najreprezentativnijih građevina unutar utvrđenja. Paralelno je kod kapije otkrivena Severozapadna zgrada, čija je funkcija tek delimično razjašnjena, ali je njeno postojanje značajno promenilo razumevanje organizacije ulaznog dela tvrđave. Delimično je otkrivena i Severoistočna građevina, za koju ranije nije ni bilo pretpostavki da postoji. Posebnu naučnu vrednost imalo je identifikovanje cisterne sa filter-bunarom, jedinstvenog i tehnički izuzetno naprednog vodnog sistema, koji svedoči o visokom stepenu inženjerskog znanja srednjovekovnih graditelja.

U poslednjoj godini prve faze, 1963, započeti su i konzervatorski radovi. Sanirani su delovi Palate, Crkve i pojedinih bedema, čime je prvi put pokušana stabilizacija otkrivenih struktura. Donžon je raščišćen sve do kulturnog sloja, ali taj sloj, uprkos svojoj izuzetnoj istraživačkoj vrednosti, nije bio obrađen. U južnoj zoni tvrđave otkrivena je zgrada sa dve prostorije, što je dodatno proširilo plan unutrašnje organizacije naselja.

Međutim, uprkos obimu posla i vrednosti prikupljenih podataka, prvu istraživačku fazu obeležava jedan ozbiljan problem: gubitak gotovo celokupne arheološke dokumentacije. Ne postoje dnevnici iskopavanja, nema skica profila slojeva, niti su sačuvani sistematski evidencioni listovi o nalazima. Jedino što je ostalo jesu tehnički crteži, izrađeni tokom snimanja stanja, koji su dragoceni, ali nisu dovoljni da popune sve praznine. Ovaj nedostatak danas predstavlja veliki izazov za naučnu rekonstrukciju postupaka iskopavanja, interpretaciju stratigrafije i precizno datovanje nalaza. Zbog toga se rekonstrukcija ranih istraživanja uglavnom oslanja na kasnije faze radova i na komparativne analize sa drugim srednjovekovnim utvrđenjima na centralnobalkanskom prostoru.

Druga kampanja istraživanja (1975–1985)

Druga velika faza istraživanja utvrđenja Maglič, sprovedena u organizaciji Zavoda iz Kraljeva, predstavlja najobimnije, najtemeljnije i metodološki najzrelije proučavanje ovog kompleksa u njegovoj čitavoj istoriji. Iako je realizovana povremeno, tokom gotovo decenije, uz ukupno oko 160 radnih dana, upravo je ova faza omogućila da se tvrđava naučno obradi u celini nešto što ranije nije bilo postignuto. Za razliku od prve kampanje koja je imala prvenstveno istraživački karakter, druga faza je počivala na objedinjavanju arheološkog rada i konzervatorske prakse. Tokom nje, celokupan prostor utvrđenja bio je sistematski arheološki obrađen, uz istovremenu rekonstrukciju i stabilizaciju fortifikacionih elemenata. Obnavljane su kule i bedemi, dok su objekti unutar tvrđave postepeno prezentovani u svojoj konačno prepoznatljivoj formi, čime je po prvi put stvorena jasna i pregledna arhitektonska slika unutrašnjeg prostora.

Naučni doprinos ove istraživačke faze izuzetno je značajan. Zahvaljujući potpunoj obradi terena i boljoj metodologiji dokumentovanja, stvorena je prva celovita naučna predstava urbanizma srednjovekovne tvrđave, što je omogućilo razumevanje njene unutrašnje organizacije u meri koja ranije nije bila dostižna. U ovom periodu utvrđeni su prostorni odnosi između Palate, pomoćnih objekata i Crkve Svetog Đorđa, čime je precizno rekonstruisana hijerarhija funkcionalnih zona unutar utvrđenja. Takođe je definisana mreža unutrašnjih komunikacija, od glavne uzdužne trase do poprečnih staza koje povezuju objekte, što je omogućilo uvid u svakodnevno funkcionisanje srednjovekovnog života u tvrđavi. Arheološki nalazi i stratigrafska zapažanja omogućili su i rekonstrukciju pojedinačnih građevinskih faza, čime je osvetljen razvoj Magliča od prvobitne izgradnje do kasnijih prepravki i perioda korišćenja.

LITERATURA

Maglički zamak", Marko Popović,

"Srednjovekovni gradovi u Srbiji, Crnoj gori i Makedoniji", Aleksandar Deroko,

"Maglič", Mihajlo Gajić,

"Srednjovekovna tvrdjava Maglič kao potencijal za razvoj kulturnog turizma", Aleksandra Stanojlović,

"Maglič - istorija i legende", Dr Jovan Milićević,

"Naši srednjovekovni gradovi - Maglič", Petar Milatinović,

Maglič - Wikipedia

Tvrđava Maglič, misteriozni vremeplov iz 13. veka - serbia.com

Tvrđava Maglič - kraljevoturizam.rs

Maglič - tvrdjave.rs

Maglič - legenda u magli - rts.rs

Иако је Београд тих година већ увелико попримао изглед модерне метрополе, снабдевање се и даље ослањало на овај традиционални начин доставе.

Поред сеоских млекаџија, све чешће су се на овом послу појављивали и студенти, који су стаклене флаше са млеком носили у жичаним гајбицама пешке или на троколицима.

Изграђен је кружни ток који је регулисао саобраћај, као и систем за одвод отпадних вода ка реци Сави, где се и данас улива главни колектор.

Претходно, трг је био отворен простор са укрштањем улица Краља Милана, Београдске, Макензијеве, Светосавске, Булевара ослобођења, Делиградске и Немањине, без данашњег кружног облика.

Лаза Зубан је остао упамћен и по томе што је 1. децембра 1830. године, на свечаности код цркве Светог Марка у Београду, прочитао султанов хатишериф, којим је Србији призната унутрашња аутономија, а Милош Обреновић проглашен за кнеза.

Око њега се налазе најзначајнији и најумнији Срби тога времена, међу којима су Вук Караџић, кнез Михаило Обреновић, Тома Вучић Перишић, Петар Петровић Његош, Ђуро Даничић, Бранко Радичевић и Јеврем Обреновић, као и аутопортрет самог Јовановића.