u/14PerunsThunder1389

15. маја 1848. године проглашена је Српска Војводина у Сремским Карловцима, Скупштина представника 175 црквених општина војвођанских епархија, заједно с делегатима из Кнежевине Србије, која је претходно два дана раније, изабрала митрополита Јосифа Рајачића за патријарха, а пуковника Стевана Шупљикца за војводу – прогласила је Српску Војводину.

Право Срба на аутономни политички и културни развој

Скупштина је истакла право Срба у Аустрији (Угарској) на аутономни политички и културни развој. Српска Војводина је обухватала Срем, Војну границу у Срему, Барању и Бачку с бечејским и шајкашким окрузима (такође део Границе) и Банат са Војном границом и кикиндским округом.

Аустријска (и Угарска) влада прогласиле су одлуке Мајске скупштине незаконитим, али је аустријски устав од 4. марта 1849. потврдио оснивање Српске Војводине и Тамишког Баната, у које су укључени Бодрошка, Торонталска, Тамишка и Крашовска жупанија и Румски и Илочки округ Сремске жупаније.

Српска Војводина је добила статус посебне управне територије, а аустријски цар је понео и титулу српског великог војводе.

Мајска Скупштина

Пре 176 година, током Мајске Скупштине у Сремским Карловцима, 15. маја 1848. године, проглашена је Српска Војводина, као аутономна српска јединица на простору тадашњег Аустријског царства.

Скупштина представника 175 црквених општина из епархија са простора Војводине, као и аустријских Срба уопште, заједно с делегатима из тадашње Кнежевине Србије (Књажество Србија), која је претходно два дана раније, изабрала митрополита Јосифа Рајачића за патријарха, а пуковника, потоњег генерала Стевана Шупљикца за војводу – прогласила је Српску Војводину.

Тада проглашена Војводина, обухватала је Срем, Војну границу у Срему, Барању и Бачку с бечејским и шајкашким окрузима (такође део Границе) и Банат, са Војном границом на простору Баната, укључујући и Великокикиндски диштрикт.

Године 1848. политички бунтови, револуције, захватили су низ земаља Европе, од Париза и Брисела преко немачких земаља, Италије, па и земље којима је владала династија Хабзбург, а унутар њих и оновремену Угарску.

Време буђења националних покрета

Било је то време политичких, социјалних намира, али и време буђења националних покрета, међу Немцима, Италијанима, Словенима унутар Аустријског царства.

Револуционарно национални покрет у Угарској, прокламовано либералан, садржао је такође и оштру националну искључивост, усмерену пре свега против бечког двора, али и против мањинских народа Угарске.

Била је то парадоксална ситуација имајући у виду да су сами Мађари, и поред бројне аристократије огромном већином до тада били феудални кметови, којих је их било, у то време, унутар Угарске више од 40 процента.

Остатак су чинили Немци, Румуни, Словаци, Срби и други.

Срби међутим на простору Хабзбуршких земаља поседовали су привилегије које им је одредио цар Леополд, још од 1690. године. Иако је положај Срба у Хабзбуршким земљама прошао кроз разне фазе, сећање и свест о дарованим повластицама све време је трајало.

Имајући у виду притисак револуционарних угарских власти, и њихов сукоб, потом и рат, против Беча, прваци Срба су те 1848, одабрали да затраже подршку од царских власти.

Лајош Кошут, одлучио се тада да војском спречи рад легалног Српског црквено-народног сабора.

Уследило је окупљање Срба на Мајској скупштини, од 13. до 15. маја 1848. у Сремским Карловцима и проглашење Српске Војводине.

Став Беча је касније промењен

Влада у Бечу, не желећи да подстиче незадовољство Угарске, одбацила је у прво време одлуке Мајске скупштине, прогласивши их незаконитим. Пошто су следила ратна дејства, став Беча је доцније промењен, тако да је бечки двор признао одлуке Мајске скупштине и потврдио војводско звање Стевану Шупљикцу.

Оформљена је Српска народна војска, састављења највише од граничара, шајакаша, а потом и добровољаца из Србије које је предводио Стеван Книћанин.

Срби су ратовали с променљивим резулататима, у прво време успешније. Био је то период великих страдања и бројних жртава међу Србима на простору данашње Војводине.

Војним формацијама преименованим у Аустро-српски корпус командовали су аустријски официри, међу њима и Стеван Шупљикац, после његове смрти генерал Кузман Тодоровић, а затим Фердинанд фон Мајерхофер, потоњи подмаршал.

Пошто су руске трупе под генералом Паскијевичем током лета и ране јесени 1849. године, коначно потукле мађарске револуционарне снаге, редовно стање у Угарској је поступно успостављено.

Војводство Србија и Тамишки Банат

Царским патентом 18. новембра 1849, образована је нова аустријска крунска земља –Војводство Србија и Тамишки Банат, која је обухвата цео Банат, Бачку и Срем, осим делова који су били у саставу Војне границе (што је у случају Срема подразумевало већи део) са средиштем у Темишвару.

Од тада, све време постојања монархије Хабзбурга, аустријски цар носио је и титулу великог војводе Војводства Србије. На челу Војводине у прво време налазио се Фердинанд фон Мајерхофер а потом Јохан Коронини.

Иако је Војводство Србија и Тамишки Банат, као посебна крунска земља, укинуто децембра 1860, чиме се изашло у сусрет захтевима угарских представника, тежња за аутономном Војводином заувек је остала жива међу војвођанским Србима све време постојања монархије Хабзбурга.

У престоници је током бомбардовања од стране савезника погинуло око 4.000 људи, двоструко више него приликом немачког бомбардовања 1941. А занимљива сећања о том периоду забележио је и чувени српски научник Милутин Миланковић.

Писање својих успомена и сећања Милутин Миланковић је отпочео четири године након савезничког бомбардовања Београда. Као непосредни сведок тих дешавања у престоници, забележио је неверицу академске заједнице, колега-професора и својих комшија из Професорске колоније, који су махом тврдили да је тако нешто „једноставно немогуће“.

У аутобиографској књизи Сећања, Миланковић истиче да је међу најгласнијим „неверним Томама“ био његов комшија Богдан Поповић (1864-1944), књижевни критичар, универзитетски професор и академик. Богдан је живео у улици Љубе Стојановића, исто као Миланковић и његова супруга Христина. Ипак, Београд су Енглези и Американаци бомбардовали више пута – на Ускрс 16. и 17. априла, 21. априла, 24. априла, 18. маја, шестог јуна, осмог јула и на крају шестог септембра 1944, на рођендан краља Петра Другог Карађорђевића.

Наши „савезници“ су такође бомбардовали Лесковац и Краљево, а број жртава (погинулих и рањених) никада није тачно утврђен. У престоници је током бомбардовања од стране савезника погинуло око 4.000 људи, двоструко више него приликом немачког бомбардовања 1941. Миланковић подсећа да је на први дан нашег Ускрса, у подне, 16. априла 1944, када су житељи Београда седали за трпезе да прославе празник васкрсења, почео савезнички крвави пир.

Огласиле су се сирене, а англоамерикански авиони сручили су своје разорне бомбе на унутрашње квартове града и разорили га као да је од карата. Побијени становници остали су да леже по улицама и под рушевинама. Ти ваздушни напади поновили су се и идућих дана, а становници престонице почели су да беже у околне вароши. У нападу је учествовало око 600 бомбардера који су испуштали „тепих-бомбе“.

Миланковић убрзо са својом породицом одлази у Пожаревац, где је његов пашеног, београдски лекар Никола Белосавић, имао у околини те варошице виноград са малом и удобном кућицом. У близини Пожаревца, Миланковићи су провели три (релативно) мирна месеца. Преко њих је прелетало на стотине савезничких авиона, настављајући свој лет за Бугарску, Румунију или Мађарску.

Али једног дана, како је Миланковић записао у свој дневник – претрнули су од страха. Био је 18. мај када се један одред авиона одвојио и пошао на запад, право ка Београду. Убрзо су дознали да су овога пута његови спољни квартови били мета напада, а како су то густо насељени делови града, тај напад је имао „велики успех“ – не само у погледу разарања материјалних добара, већ и у уништавању људских живота.

Слушајући вести, Миланковић је страховао, али на свежем ваздуху, он је и радио. Дело које је написао на немачком, Кроз царство наука, преводио је на српски језик. Син јединац Василије (рођен 1915. у Пешти) из Пожаревца је повремено одлазио у Београд да обиђе њихов дом и донесе им неке драгоцене, а потребне ствари. Потом су Милутин и Христина одлазили у центар Пожареваца и то продавали, а од добијеног новца куповали намирнице на пијаци.

У исто време у Београд су похитали бројни пекари, месари, млекари… и наравно црноберзијанци, а пошто је контрола окупационих власти увелико олабавила, могли су без страха и сметње дâ своју робу продају по баснословним ценама. Београђани су били жељни свега – питали су само чега има, а не колико кошта.

Искуство је показало да се ваздушни напади могу очекивати од десет часова ујутру, па до два сата по подне. Зато су продавци затварали своје радње већ у девет сати, када су многи становници кретали у околину града, са спремљеним ручком, да потраже заклон. У граду су остајали само неустрашиви и безбрижни… Предвече би се враћали да покупују све што им је потребно за идући дан, а они са дубљим џепом пунили су гостионице које су црноберзијанци богато снабдевали, и ту би весело дочекивали зору.

Половином јула, када су се Миланковићи вратили кући, у том живахном расположењу затекли су Београд и његове становнике. Немци су се повлачили, а они који су остали подизали су бункере за последњу одбрану. Миланковић похита да посети комшију Богдана Поповића, али га је затекао телесно и душевно изнуреног, бледог и тужног, преноси Политика.

С врата му Богдан рече: „Не желим да живим у овом избезумљеном свету!“ Понављао је: „Избезумљен свет! Не желим, не тражим, не очекујем ништа од њега! Најбоље је умрети. Умрети што пре!“ Недуго затим, жеља му се испунила – умро је седмог новембра 1944, дубоко разочаран у наше „савезнике“.